Disfazija je razvojni jeziÄki poremećaj koji se ispoljava u vidu nemogućnosti razvoja govora i jezika koji nije uslovljen oÅ¡tećenjem sluha, sniženim intelektualnim sposobnostima, cerebralnom patologijom, emocionalnim poremećajima ili teÅ¡kom socijalnom deprivacijom.
Postoje dva tipa razvojne disfazije:
- 1. ekspresivni tip (dete ne govori ili govori ali su prisutne izrazite
nepravilnosti ali ono razume govor),
- 2. receptivni tip (dete ne razume govor i samim tim nije u mogućnosti da ga
produkuje).
-Kod razvojne disfazije ekspresivnog tipa razvoj neverbalne komunikacije se odvija nesmetano. Deca maÅ¡u, Å¡alju poljupce, osmehuju se osobama koje prepoznaju… Njihova imaginativna tzv. “kaobajagi†igra je oÄuvana. Deca imaju potrebu da komuniciraju sa drugima i traže interakciju, a nedostatak govora kompenzuju gestovima.
Poremećaj se manifestuje:
- odsustvom sposobnosti produkcije reÄi ili njihovom zamenom do druge godine,
- odsustvom sposobnosti formiranja reÄenica od dve reÄi do treće godine,
- razvoj reÄnika je ograniÄen, a u govoru uglavnom koriste mali broj opÅ¡tih reÄi,
- sposobnost govora je veoma ograniÄena,
- naruÅ¡ena je teÄnost govora,
- reÄenice su uprošćene, uz izostavljanje ili pogreÅ¡nu upotrebu predloga,
- zamenica, Älanova, padeža i vremena,
- deca imaju poteÅ¡koće prilikom prepriÄavanja dogaÄ‘aja(ne mogu da odrede Å¡ta ide pre a Å¡ta posle),
- izgovor glasova je takođe veoma nepravilan.
-Kod razvojne disfazije receptivnog tipa razumevanje govora je ispod oÄekivanog nivoa za mentalni i kalendarski uzrast deteta.
Poremećaj se manifestuje:
- neodazivanje na ime do prvog rođendana (bez upotrebe neverbalnih poruka);
- nesposobnost da se do 18. meseca identifikuje nekoliko prostih predmeta;
- nesposobnost da se do druge godine izvrše prosti nalozi;
- ozbiljan zastoj u razvoju ekspresivnog govora uz abnormalnost u produkciji glasova;
- nesposobnost razumevanja gramatiÄkih struktura;
- ponavljanje jezika koji se ne razume;
- odstupanja u socijalnom razvoju;
- visok nivo udruženih socio-emocionalnih poremećaja i poremećaja ponašanja;
- hiperaktivnost i poremećaj pažnje u vidu hipervigilnosti;
- anksioznost i hipersenzitivnost.
Dijagnoza
Možete posumnjati da vaÅ¡e dete ima razvojnu disfaziju ako: ima usvojen mali broj reÄi kojima zna znaÄenje, slabo razume govor okoline i nerado govori, koristeći Äesto „sopstveni jezik“ ili gestikulaciju u komunikaciji sa okolinom. Najvažnije je Å¡to ranije uoÄiti navedene smetnje i dete odvesti na pregled logopedu koji će na osnovu anamneze i detaljne opservacije proceniti koji i kakav tretman treba primeniti. Veoma je važno da roditelji na vreme uoÄe kaÅ¡njenje u govorno-jeziÄkom razvoju i obrate se struÄnjaku, jer je ispravna dijagnostika i rani poÄetak tretmana meÄ‘u presudnim faktorima za pravilan razvoj govora kod deteta.
LeÄenje
Disfazija je veoma kompleksan govorno-jeziÄki poremećaj koji ponekad zahteva viÅ¡egodiÅ¡nji rad sa detetom, mnogo strpljenja sredine i roditelja jer je dinamika napredovanja razliÄita i uslovljena brojnim faktorima i disfaziÄna deca nisu u stanju da spontano ovladaju jeziÄkom strukturom. Kod svakog deteta programom tretmana prati se prirodna dinamika razvoja govora tako da ono prolazi kroz sve razvojne faze do potpunog ovladavanja svim strukturama govora i jezika. Logoped radi na ranoj govornoj stimulaciji, na javljanju i razvoju govora, na bogaćenju reÄnika, na njihovoj funkcionalnoj upotrebi, na razumevanju govora i na mnogim drugim aspektima govorno-jeziÄkog razvoja. Logopedski tretman podrazumeva rad ponavljanjem kraćih reÄi i zvukova najpre kroz onomatopeju (oponaÅ¡anje glasova iz prirode), zatim kroz imenovanje osoba i predmeta iz okruženja sve do pevanja pesmica i rad na formiranju pravilnih, gramatiÄki ispravnih reÄenica.
Dislalija je artikulacioni poremećaj koji se karakteriÅ¡e poremećajem izgovora odreÄ‘enih glasova kod osoba sa oÄuvanom inteligencijom, dobrom inervacijom govornih organa i urednom jeziÄkom razvijenošću.
Poremećaji izgovora ili poremećaji artikulacije manifestuju se u vidu:
- omisije (izostavljanja) glasova-dete će reći „oda†umesto „vodaâ€,
- supstitucije (zamenom) glasa nekim drugim glasom-dete će reći „tuća†umesto „kućaâ€,
- distorzije (neispravnom izgovoru) glasova-glasovi postoje i izgovaraju se ali je njihov kvalitet nezadovoljavajući, npr. grleno „râ€.
Uzrok dislalije može biti poremećaj u anatomiji artikulatora govora, kao npr. kratak jezik, slabije pokretan jezik, velik i zadebljan jezik, poremećaj vilice i zuba, rascepi usne i nepca, druge malformacije vilica i jezika. Kod takozvanih otogenih dislalija, najÄešće je poremećaj uzrokovan oÅ¡tećenjem sluha. Gubitak sluha negativno utiÄe na usvajanje govora. Blaži gubici sluha mogu uzrokovati samo oÅ¡tećenje izgovora, dok jaÄi oÅ¡tećuju i govor i jezik, a ne samo artikulaciju. Kod njih može biti poremećen glas, ritam, intonacija i gramatika.
Sekundarni uzroci su oni u koje spadaju psiholoÅ¡ki i socijalni faktori, kao Å¡to su npr. loÅ¡ govorni uzor (gde dete uÄi govor od svoje okoline, poprima njegove loÅ¡e i dobre strane Å¡to se tiÄe izgovora), infantilni govor (dete naprosto odbija odrastanje, usled emocionalnih sukoba ili porodiÄnih konflikata, pa se i dalje služi govorom neprimerenim za njegov uzrast), socijalna zapuÅ¡tenost ili nedovoljna stimulacija deteta, roditeljski perfekcionizam, bilingvizam, zaostajanje u intelektualnom razvoju.
Tipovi artikulacijskih poremećaja su sledeći:
Sigmatizam (sigmatismus) je naziv za neispravan izgovor glasova s, z, c, Å¡, Ä, dž, Ä‘. Kod male dece najÄešće se radi o ispuÅ¡tanju (omisiji) i zameni (supstituciji) tih glasova, a kod odraslih o iskrivljenom izgovoru (distorziji). Lateralni sigmatizam je za sluÅ¡aoca najneprijatnija vrsta sigmatizma. Nastaje u toku razvoja zuba kada dete zbog gubitka sekutića postavlja jezik sa strane (lateralno), tražeći oslonac na pretkutnjacima. Ako i posle izrastanja sekutića ostane isti mehanizam stvaranja glasova, rezultat je lateralni sigmatizam koji treba reÅ¡avati govornom terapijom.
Rotacizam (rotacismus) je naziv za poremećen izgovor glasa r. Ovaj poremećaj je najÄešći posle sigmatizma, a karakteriÅ¡e se izostavljanjem, zamenom i iskrivljenim izgovorom. Ako izostavljanje i zamena glasa r potraju i nakon treće godine potrebno je potražiti pomoć otorinolaringologa, fonijatra ili logopeda.
Lambdacizam (lambdacismus) je poremećaj izgovora glasa l i lj.
Kapacizam (kapacismus) je poremećaj izgovora glasa k.
Gamacizam (gamacismus) je poremećaj izgovora glasa g.
Tetacizam (thetacismus) je poremećaj izgovora glasa t.
Deltacizam (deltacismus) je poremećaj izgovora glasa d.
Tetizam (thetismus) je govorni poremećaj kod kog veći broj suglasnika prelazi u d ili t i predstavlja znatno ozbiljniji poremećaj od dosad nabrojenih. Tu se može raditi o ozbiljnim poremećajima u centralnom nervnom sistemu.
Etacizam (ethacismus) - je naziv za poremećaj vokala E, koji je ujedno i jedini vokal koji može biti poremećen u sklopu tzv. funkcionalnih dislalija.
Dislalija je i najÄešći poremećaj artikulacije, ali kao i ostali zahteva tretman i ozbiljan pristup u njenom prevazilaženju.
Dete bi do svoje pete godine trebalo da savlada izgovor svih glasova, ali je razvoj artikulacije moguće pratiti i kroz norme znatno pre tog perioda i reagovati u sluÄaju većeg odstupanja, odlaskom na kontrolni pregled kod logopeda.
Uzrasne norme spontanog nastajanje glasova kod dece:
Uzrast u godinama | Izgovorne norme |
---|---|
1-2 | A, O, E, M, P, B |
2-3 | I, U, J, T, D, K, G, N, NJ, V, F, H |
3, 6-4 | S, Z, C, Ć, Ä, |
4-5 | Š, Ž, Č, DŽ, L |
5-6 | LJ, R |
ÄŒesta je zabluda roditelja da će deca sama da nauÄe da izgovaraju odreÄ‘ene glasove, da samo treba da proÄ‘e vreme i da nema potrebe da se ide kod logopeda.
MeÄ‘utim, pravilna artikulacija zahteva precizno postavljanje, vremensko organizovanje, precizno usmeravanje vazduÅ¡ne struje, pravac i snagu artikulatora. To su kompleksne aktivnosti, pa je za testiranje i ispravljanje nepravilne artikulacije potrebno vrlo kompleksno struÄno znanje.
LeÄenje dislalije sprovodi se odstranjenjem uzroka poremećaja govora, ako je to moguće (npr. hirurÅ¡ka korekcija rascepa nepca, vilice, i dr). Ako se uzrok ne može odstraniti ili nije poznat, leÄenje se sastoji prvenstveno od govornih vežbi. Potrebno je naglasiti, da neusmeravanje pažnje na postojanje problema, u ovom sluÄaju poteÅ¡koća u izgovoru, i pravovremeno neukljuÄivanje u terapiju, može se kasnije negativno odraziti na sposobnost usvajanja i savladavanja veÅ¡tina Äitanja i pisanja deteta.
Afazija je gubitak ili poremećaj već steÄenih jeziÄkih sposobnosti prouzrokovan povredom na mozgu. Povrede na mozgu posebno Äesto nastaju kao posledica moždanih udara, ali se mogu javiti i kao posledica fiziÄkih povreda, tumora, demencija, infektivnih oboljenja mozga i usled drugih razloga.
U zavisnosti od toga koji deo mozga je povreÄ‘en i koje jeziÄke sposobnosti su oÅ¡tećene, izdvaja se nekoliko osnovnih tipova afazija:
- Broca - ina afazija (motorna) - Retko se javlja u Äistoj formi i tada je reÄ o vrlo uskoj i preciznoj moždanoj leziji. Broc-ovu afaziju karakteriÅ¡u: redukcija govornog izraza, osoba razume govor, može da Äita u sebi ali ne može da se izrazi govorom, govor je nefluentan i isprekidan, dizartriÄan, negramatiÄki organizovan i telegrafski. Poremećeni su: Äitanje na glas, pisanje, ponavljanje. Pacijent je svestan stanja i to mu smeta. Kod motorne afazije bolesnik razume sve Å¡to mu se govori ili Äita. Razumevanje govora je saÄuvano, ali onemogućen je spontani govor tj. govorno oblikovanje misli. Teže oblike motorne afazije oznaÄava i nemogućnost izvoÄ‘enja svesnih, namernih pokreta govornim organima. LakÅ¡e oblike motorne afazije obeležava otežana verbalizacija, usporeni govor (bradilaliÄan), izražavanje vrlo kratkim reÄenicama (telegrafski stil). Rukopis mu je težak, Äesto puta i nespretan. Motornu afaziju dosta Äesto prate oduzetost desne strane tela, oduzetost artikulacijskih organa, Å¡to joÅ¡ viÅ¡e otežava sliku bolesti i usporava rehabilitaciju.
- Wernicke - ova afazija (senzorna) - takoÄ‘e se retko javlja u Äistoj formi. Primarno je prisutan poremećaj razumevanja. Ovde treba napomenuti da se ne radi o smanjenju nivoa opÅ¡te inteligencije. U ovom sluÄaju poremećaj razumevanja karakteriÅ¡e to da pacijent : ne razume govor, ima fluentan i dobro artikulisan govor, sintaksa je oÄuvana, ali je opÅ¡ti utisak da je govor isprazan, Äitanje na glas, ponavljanje i imenovanje takoÄ‘e su otežani. Kod senzorne afazije bolesnik nema problema s govorom, ali nedostaje smisao govora pa ni sam bolesnik ne zna Å¡ta je zapravo rekao. Nerazumevanje govora, svoga i tuÄ‘eg, rezultuje upotrebom besmislenih reÄi (neologizmi) i njihovom pogreÅ¡nom upotrebom tj. ispremeÅ¡tanjem slogova u reÄima (parafazija). Sam govor je moguć, ali takav bolesnik Äesto mnogo govori (Äesto kažemo da je logoroiÄan), ali, nažalost, bez smisla i nerazumljivim reÄnikom. Tu se Äesto javlja i problem s Äitanjem. Pacijent nije svestan svog stanja.
- Konduktivna afazija - (tzv. senzo - motorina) nastaje kao posledica prekida anatomskih veza izmeÄ‘u senzornih i motornih delova mozga. Karakteristike ove afazije su: govor je uglavnom fluentan, dolazi do poremećaja imenovanja, nemogućnost ponavljanja reÄi, razumevanje delimiÄno oÄuvano, Äitanje moguće u sebi, ali ne i na glas. Pacijent je obiÄno svestan problema i pokuÅ¡ava se ispraviti.
- Globalna afazija - radi se o najÄešćoj formi afazije. Uglavnom se javlja kao posledica infarkta mozga posle zaÄepljenja glavne grane arterije cerebri medije. Karakteristike su: pacijent ne govori, ne razume govor, ne Äita, ne piÅ¡e, ne ponavlja reÄi, ne imenuje viÄ‘eni predmet.
LeÄenje
Neophodno je da se Å¡to pre traži pomoć logopeda koji će nastaviti u bolnici već zapoÄetu terapiju ili će je tek zapoÄeti. Bilo bi dobro poÄeti Å¡to ranije, jer Äekanje negativno deluje na rezultat i trajanje terapije. Može se reći da je rehabilitacija skoro nezamisliva bez saradnje porodice, koja mora biti stalna, uporna, bez prekida, Å¡to nije lako, jer rehabilitacija traje godinama. ÄŒlanovi porodice sa bolesnikom moraju ponavljati ono Å¡to je radio kod logopeda i pomagati mu u savladavanju pismenih i usmenih zadataka.
Disleksija je poremećaj u uÄenju - poremećaj Äitanja i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha, adekvatne motivacije i ostalih povoljnih edukativnih, psiholoÅ¡kih i socijalnih uslova.
Poremećaj veÅ¡tina Äitanja ogleda se u tome da se Äesto izokreću slova ili reÄi dok se Äita ili da se ne primećuju odreÄ‘ena slova ili reÄi. Disleksija može da bude nasledna, ali i ne mora biti.
Kao uzrok nastajanja disleksije navode se genetski faktori i faktori sredine, mada u nekim sluÄajevima i porodica ima veliki uticaj na nastanak disleksije. Ona se Äesto javlja kod osoba koje su hiperaktivne i imaju sliÄne poremećaje i probleme sa brojevima. Može da se javi u odrasloj dobi kao rezultat povrede mozga, moždanog udara ili demencije. Mehanizmi koji su u osnovi disleksije predstavljaju probleme u mozgu u obradi jezika.
U ranom detinjstvu, simptomi koji se povezuju sa kasnijim dijagnozama disleksije ukljuÄuju odloženi poÄetak govora, teÅ¡koće razlikovanja levog od desnog, teÅ¡koće sa pravcem. ZajedniÄki mit usko povezuje disleksiju sa „pisanjem u ogledalu†i Äitanjem slova ili reÄi unazad. Deca Å¡kolskog uzrasta sa disleksijom mogu da ispolje znake teÅ¡koće u identifikaciji, generisanju sliÄnih reÄi ili brojanju slogova u reÄima - od kojih oba zavise od fonoloÅ¡ke svesti. TeÅ¡koće sa pronalaženjem reÄi ili imenovanjem stvari takoÄ‘e su povezane sa disleksijom. Problemi i dalje postoje u adolescenciji i u odraslom dobu i mogu da prate teÅ¡koće sa sumiranjem priÄa, uÄenjem napamet, Äitanjem naglas ili uÄenjem stranih jezika. Odrasli sa disleksijom Äesto mogu proÄitati neki tekst sa dobrim razumevanjem, iako imaju tendenciju da Äitaju sporije od drugih.
Deca sa problemom disleksije ispoljavaju ispodproseÄna i loÅ¡a postignuća na testovima, imaju loÅ¡iju pažnju i koncentraciju na Äasovima. Dete oseća da nije u mogućnosti da koristi svoj pun intelektualni potencijal, Å¡to uzrokuje slabiju motivaciju za postizanje odliÄnog uspeha u Å¡koli.
Pravovremeno ukljuÄivanje u tretmane deci može pomoći u prevazilaženju problema. UtiÄe na njihovu motivaciju za postizanje boljeg uspeha, smanjuje otpor prilikom Äitanja, povećava samopouzdanje.
Roditelji treba da budu podrška svom detetu i da ga motivišu, jer su oni važna karika na putu prevazilaženja problema.
Kod dece koja imaju poremećenu sposobnost Äitanja javljaju se:
- nemogućnost zapamćivanja slova,
- Äeste zamene vokala unutar reÄi,
- Äeste zamene slova koja su sliÄna po obliku,
- zamena slova koja su fonetski sliÄna ( b-p, d-t, g-k, m-n itd),
- Äitanje slovo po slovo ili seckanje na slogove prilikom Äitanja,
- preskakanje kratkih reÄi (veznika, predloga),
- preskakanje slova, reÄi i redova,
- nepoÅ¡tovanje taÄke, zareza,
- sporo i nesigurno Äitanje,
- nerazumevanje proÄitanog, zbog Äega se javljaju i teÅ¡koće u donoÅ¡enju zaljuÄaka,
- zamena, izostavljanje i dodavanje slova i slogova unutar reÄi ( on-no, je-ej, jabuka-bajka, vrata-trava).
Dijagnozu disleksije postavlja diplomirani defektolog – logoped, na osnovu detaljnog logopedskog testiranja. Dijagnoza disleksije se ne postavlja pre navrÅ¡ene detetove 9. Godine, nakon zavrÅ¡ene obuke ćiriliÄnog i latiniÄnog pisma.
Sa disleksijom (smetnjama u Äitanju), Äesto je udružena i disgrafija (smetnje u pisanju) kao i diskalkulija (smetnje u raÄunanju).
Disgrafija je poremećaj koji se ogleda u nesposobnosti deteta da savlada veÅ¡tinu pisanja. Ona se manifestuje poremećajem rukopisa, bez obzira na intelektualni potencijal deteta, a Äesto je povezana sa problemom dezorijentacije.
Već u predÅ¡kolskom uzrastu možemo predvideti da li bi dete moglo imati problem sa pisanjem i Äitanjem, i to kroz ispitivanje glasovne analize i sinteze. Ako dete ne uspe da prepozna glas od sloga i ne uspe da spoji odreÄ‘ene glasove u reÄ,moguće je da će imati poteÅ¡koće u pisanju i Äitanju.
Pravilan govor je prvi uslov za spreÄavanje poremećaja pisanja i Äitanja. Važno je razviti pravilnu artikulaciju (izgovor glasova) njihovo razlikovanje po zvuÄnosti i mestu stvaranja, razviti pažnju i sluÅ¡no pamćenje.
Posebno je važno da dete shvati svoju telesnu Å¡emu i prostorne odnose: gore-dole, desno-levo, unutra-spolja, ispred-iza, ispod-iznad, u, na, pored, izmeÄ‘u. Prostorno-vremenski redosled je takoÄ‘e bitan: razumevanje Å¡eme dana, dana u nedelji, meseci u godini, godiÅ¡nja doba. Stimulisati razvoj motorike prstiju: skupljanje sitnih predmeta sa stola pomoću dva prsta, konstruisanje raznih figurica i slika od Å¡tapića, koristiti papir i olovku -precrtavati, spajati taÄkice, bojiti i docrtavati . Å to je reÄnik deteta bogatiji i razvijenija gramatiÄka strana govora, veÅ¡tina pisanja i Äitanja će se brže razviti.
Deca Äiji je problem disleksija i/ili disgrafija Äesto su intelektualno natproseÄna, pa na svoj poremećaj mogu da reaguju povlaÄenjem u sebe, izbegavanjem Äitanja i pisanja i drugih Å¡kolskih zadataka. Iz tog razloga, treba dete na vreme odvesti kod logopeda, koji će proceniti vrstu i težinu poremećaja i ukljuÄiti ga u tretman.
Disgrafije su klasifikovane u 4 osnovne grupe: vizuelne, auditivne, jeziÄke i grafomotorne.
- Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije, poremećaja vizuelne memorije, prostorne orijentacije i suženog opsega vizuelne percepcije. NajÄešći simptomi su nedovoljno uoÄavanje razlika izmeÄ‘u slova sliÄnih po obliku, zbog Äega dolazi do njihove zamene. Poremećaje prostorne orijenatacije naroÄito srećemo kod dece kod koje nije uspostavljena dominacija jedne polovine tela.
- Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha kada i pored normalnog fizioloÅ¡kog prijema zvuka ne postoji auditivno diferenciranje fonema. Sposobnost auditivnog uoÄavanja razlika izmeÄ‘u akustiÄki sliÄnih glasova uslov je za izgradnju jasne auditivne predstave tih glasova, pa ne raspolaže ni odgovarajućom auditivnom memorijom za njih. Auditivne disgrafije dolaze do izražaja u diktatu i u svim oblicima samostalnog pisanja.
- JeziÄke disgrafije u osnovi imaju patoloÅ¡ki jeziÄki razvoj i patoloÅ¡ki nerazvijen govor. Sreću se obiÄno kod uÄenika koji imaju razvojnu disfaziju. To su deca sa oskudnim reÄnikom i izrazitim agramatizmom, Äije poreklo nije dijalekatske prirode. U sliÄnu kategoriju spadaju i predÅ¡kolska deca s proÅ¡irenim artikulacionim smetanjama.
- Grafomotorne disgrafije proistiÄu iz nerazvijenih i nekoordiniranih grafomotornih pokreta ruke, koji dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu (ortografsku) stranu.
Dijagnozu disgrafije postavlja diplomirani defektolog- logoped. Dijagnoza se ne postavlja pre navršene devete godine života deteta.
Na osnovu simptomatologije, izraÄ‘uju se individualni planovi i programi tretmana za svako dete. Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma Å¡irok i ukljuÄuje vežbe : auditivne percepcije (razlikovanje, pamćenje, analize i sinteze glasova), vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova, grube i fine grafomotorike artikulacije glasova, logomotorike, impresivnog i ekspresivnog govora, pisanje Å¡tampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje reÄenica, zatim diktat, prepis i slobodan sastav.
Diskalkulija predstavlja teÅ¡koću u formiranju matematiÄkih relacija i operacija. Može da nastane kao posledica disharmoniÄnosti u razvoju misaonih struktura i funkcija koje Äine osnovu sposobnosti raÄunanja ili kao posledica ozlede kore mozga.
Ovo stanje nije povezano sa nivoom inteligencije deteta i sa nastavnim metodama koje se koriste. Problem se javlja kod sposobnosti tumaÄenja numeriÄkih simbola i matematiÄkih operacija kao Å¡to je sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje. Dete koje pati od diskalkulije meÅ¡a brojeve i znakove, i ne može da se bavi mentalnom aritmetikom ili da obraÄ‘uje apstraktne ideje. Ova deca imaju poteÅ¡koća sa reÅ¡avanjem domaćih zadataka. Diskalkulija se može definisati kao disfunkcija neuronskih veza koje obraÄ‘uju jezik brojeva, Å¡to će otežati procenu i obradu numeriÄkih informacija.
Postoje razliÄiti oblici diskalkulije:
- verbalna – dete teÅ¡ko usvaja matematiÄke izraze, odnosno matematiÄku terminologiju;
- praktognostiÄka - poremećaj sposobnosti manipulisanja sa stvarnim ili nacrtanim objektima;
- leksiÄka – poremećaj sposobnosti Äitanja matematiÄkih simbola i njihovih kombinacija (zamena brojeva sliÄnih po izgledu, ogledalsko Äitanje i pisanje dvocifrenih brojeva;
- grafiÄka – poremećaj sposobnosti pisanja matematiÄkih simbola. Pisanje brojeva u suprotnom smeru, izostavljanje, premeÅ¡tanje ili dodavanje brojeva, pogreÅ¡no pisanje znakova;
- ideognostiÄka – poremećaj sposobnosti razumevanja matematiÄkih pojmova i raÄunanja u sebi;
- operacijska (anaritmetrija) – poremećaj sposobnosti izvoÄ‘enja raÄunskih radnji. GreÅ¡ke se ogledaju u zamenjivanju jedne raÄunske radnje nekom drugom.
Diskalkulija se ne može u potpunosti izleÄiti, ali se uz pomoć kvalitetne terapije, može postići znaÄajan napredak. Roditelji, kao i struÄna pomoć logopeda, jako su važni, jer Å¡to se diskalkulija ranije otkrije, Å¡anse da se ona donekle uspeÅ¡no sanira su veće. Zbog toga je terapija potrebna Å¡to ranije, a ne tek kada dete već krene u prvi razred. Logoped će pri proceni detetovih sposobnosti otkriti koje su veÅ¡tine naruÅ¡ene i radiće se na njima da bi se poteÅ¡koće smanjile. Od sluÄaja do sluÄaja, zavise i individualne terapije, na primer, jedno dete može imati nekoliko oblika diskalkulije, ili može imati samo jedan. Naravno, Å¡to viÅ¡e oblika postoji, složeniji je proces dijagnostikovanja, kao i same terapije.
Pervazivni razvojni poremećaj karakteriÅ¡e kvalitativno oÅ¡tećenje reciproÄnih socijalnih interakcija i obrazaca komunikacije kao i oskudan, stereotipan, repetitivan repertoar interesovanja i aktivnosti.
U pervazivne poremećaje spadaju:
- deÄiji autizam,
- atipiÄni autizam,
- Rett-ov sindrom,
- drugi dezintegrativni poremećaj detinjstva,
- hiperkinetiÄki poremećaj udružen sa mentalnom retardacijom i stereotipnim pokretima,
- Aspergerov sindrom,
- drugi pervazivni razvojni poremećaji,
- pervazivni razvojni poremećaj, nespecifikovan.
Pervazivni razvojni poremećaj karakteriše:
- prisustvo abnormalnog ponašanja
- odsustvo pogleda, izraza lica i gestova adekvatnih socijalnoj situaciji,
- nerazvijenost adekvatnog odnosa sa vršnjacima,
- retka potreba za nežnošću i zaštitom od strane odraslih u stanjima uznemirenosti,
- nesposobnost empatije sa drugima,
- odsustvo socio-emocionalnog reciprociteta,
- usporen razvoj ili potpuno odsustvo govora,
- ograniÄeni, repetitivni i stereotipni obrasci ponaÅ¡anja, interesovanja i aktivnosti.
Autizam je pervazivni razvojni poremećaj sa karakteristiÄnim oblikom patoloÅ¡kog funkcionisanja koji se manifestuje oÅ¡tećenjem socijalne interakcije i komunikacije jezika, govora i maÅ¡te.
Autizam je bihejvioralni sindrom. Dijagnoza autizma se postavlja samo onda kada postoji skup od tri kljuÄna tipa ponaÅ¡anja:
- abnormalni socijalni odnosi i socijalni razvoj,
- nesposobnost razvijanja normalne komunikacije,
- interesovanja i aktivnosti deteta su oskudni i ponavljajući.
Da bi se postavila dijagnoza , neophodno je da se sva tri simptoma javljaju zajedno, i to do 36. meseca života.
Neki od znakova autizma na ranom uzrastu mogu biti:
- dete ne reagije na znak majke, neuspostavlja kontakt pogledom,
- izostaje socijalni osmeh,
- ne služi se gestom,
- izostavlja brbljanje sve do 9 meseca,
- ne reaguje na svoje ime,
- ne izgovara nijednu funkcionalnu reÄ,
- igra se sam,
- ne igra se sa igraÄkama nego ih samo stereotipno vrti, reÄ‘a na uvek isti stereotipni naÄin,
- sa 2 godine ne gradi frazu od dve reÄi, ne govori ili je govor eholaliÄan,
- ne reaguje na odlazak majke iz vidokruga,
- na neke zvuke reaguje hipersenzibilno dok na druge ne reaguje,
- pokazuje prisusutvo stereotipnih pokreta i repetativnih radnji (vrti se u krug, leprša rukama).
Kako prepoznati znake autistiÄnog poremećaja?
Izostanak kontakta pogledom, ponaÅ¡anje prema ljudima kao da su predmeti, odustvo ponaÅ¡anja usklaÄ‘enog sa kulturnim normama, odsustvo empatije kao i burno, neprimereno reagovanje na promenu rutine su karakteristiÄni znaci autistiÄnog poremećaja.
Osim navedenih teÅ¡koća u socijalnim odnosima, teÅ¡koće sa jezikom predstavljaju drugu veliku grupu promblema. To su abnormalnosti govora tipa eholalije i metalalije (reÄi ili fraze koje dete ponavlja neposredno poÅ¡to ih je Äulo ili danima kasnije), metaforiÄnog govora...
Treće podruÄje koje omogućava rano prepoznavanje autizma jeste odsustvo maÅ¡tovitosti, koje je vezano sa opsesivnim ponaÅ¡anjem. Ova repetitivna ponaÅ¡anja su upadljiva, rigidna i perseverirajuća.
Uz ove specifiÄne simptome Äesto postoji i niz nespecifiÄnih simptoma kao Å¡to su:
- poremećaj ishrane,
- poremećaj spavanja,
- napadi besa (tantrumi),
- autoagresivnost i agresivnost,
- fobije.
Adekvatna struÄna procena i dijagnostika problema su od presudnog znaÄaja za planiranje adekvatnog individualnog tretmana i daljeg napredovanja deteta.
Prednost rane dijagnostike su:
- mogućnost za ranu intervenciju i, samim tim, bolju prognozu,
- iÅ¡Äekivanje dijagnoze povećava stres kod roditelja,
- rana dijagnoza daje porodici priliku da se bolje upozna sa prirodom poremećaja,
- porodica bolje razume potrebe i ponašanje deteta.
Pojedini simptomi se ne javljaju kod svakog deteta ili nisu istog inteziteta zbog Äega je potrebno terapiju prilagoditi individualnim potrebama svakog deteta.
Ako se krene rano sa intenzivnim, upornim programima edukacije i bihejvioralne terapije, može se pomoći detetu da dostigne određeni nivo samostalnosti, socijalnih i radnih veština.
ADD (Attention-Deficit Disorder) je neurorazvojni poremećaj pažnje.
Deca sa ADD-om ispoljavaju 3 osnovne karakteristike u ponašanju:
- 1.Selektivna pažnja i memorija
- OdliÄno mogu da se fokusiraju na neÅ¡to Å¡to je njima zanimljivo ili u situacijama koje su nove i interesantne ali imaju izrazito loÅ¡u koncentraciju kada treba da obavljaju svakodnevne, posebno Å¡kolske aktivnosti. Ovoj deci selektivna je i memorija. Od proÄitanog teksta ona obiÄno zapamte stvari koje većina dece ne zapamti, ali propuste da memoriÅ¡u ono Å¡to drugi memoriÅ¡u. Pamte ono Å¡to je njima interesantno, a ne ono Å¡to je potrebno da zapamte.
- 2.Rasejanost
- Lako ih omete bilo koja spoljašnja stimulacija ili neka ideja koja nema veze sa zadatkom koji obavljaju.
- 3.Impulsivnost
- Reaguju bez razmišljanja.
Mnoge osobe sa ovim poremećajem su povuÄene, letargiÄne koje žive u svom svetu; sklone su dnevnom sanjarenju, veoma su senzitivne, a zbog nerazumevanja okoline postaju anksiozne s niskim samopoÅ¡tovanjem. Budući da ta deca u nedostatku hiperaktivnosti nisu problematiÄna za okolinu, ADD se uglavnom otkriva tek kasnije, u tinejdžerskom uzrastu, kada postane upadljiv neuspeh u Å¡koli, Å¡to može rezultirati njihovim niskim samovrednovanjem. Iako je oÄito da taj neuspeh nije posledica manjih intelektualnih sposobnosti, oni sami Äesto sumnjaju u svoju inteligenciju.
ADHD (Attention Deficit and Hyperactivity Disorder) predstavlja deficit pažnje i poremećaj hiperaktivnosti kod dece i odraslih. Hiperaktivnost je preterana aktivnost koja nije primerena situaciji.
Deca sa ADHD sindromom pokazuju razliÄite znake poremećaja pažnje i impulsivnosti. ADHD je jedan od najÄešćih hroniÄnih poremećaja kod dece. Prema istraživanjima AmeriÄke akademije za pedijatriju 4-12% dece Å¡kolskog uzrasta imaju ovaj sindrom, a kod deÄaka se javlja Äak tri puta Äešće nego kod devojÄica.
Simptomi ovog poremećaja podudaraju se sa tipiÄnim ponaÅ¡anjem dece u ranom uzrastu, a ovo stanje postaje nauoÄljivije tek u trenutku polaska deteta u vrtić ili Å¡kolu.
Neki od simptoma su:
- dete je u stalnom pokretu,
- dete je Äesto uznemireno,
- dete ne izgleda kao da sluša ono što govorite,
- dete se veoma buÄno igra,
- dete Äesto prekida ili upada u reÄ onom ko govori,
- dete ne zavrÅ¡ava zapoÄete zadatke,
- dete ima jako dobro percepciju i veliku moć zapažanja,
- dete je izrazito znatiželjno, ne zanimaju ga površna objašnjenja.
Postoje 3 oblika ADHD sindroma:
1.Kombinovani - obuhvata nedostatak pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost. Ovo je najÄešći oblik ovog poremećaja.
2.Hiperaktivno-impulsivni tip - obuhvata hiperaktivnost i impulsivnost, ali je dete uglavnom u stanju da zadrži pažnju na odreÄ‘eni sadržaj. Ova kombinacija poremećaja najÄešće se otkriva joÅ¡ u predÅ¡kolskom uzrastu i od nje pati oko 5% dece sa ADHD sindromom.
3. Nepažljivi - deca sa ovim tipom poremećaja su uglavnom slabo aktivna. Ne ometaju aktivnosti na Äasu niti drugu decu, pa Äesto simptomi ostaju neprimećeni.
Ispravna dijagnostika jedini je prvi korak prema adekvatnom tretmanu. Dijagnostika ovog poremećaja nije jednostavna. Potrebno je vreme i trud multidisciplinarnog tima kako bi se utvrdilo da li postoji oÅ¡tećenje, te u kojima podruÄjima funkcionisanja deteta.
Za leÄenje ADHD sindroma pre svega se savetuju psihoterapija kako individualna tako i porodiÄna, sportske aktivnosti i uÄenje socijalnih veÅ¡tina, kao i rad sa defektologom na smanjivanju hiperaktivnosti i vililnosti pažnje. StruÄnjaci su saglasni da se lekovi uvode tek kada su simptomi jako izraženi i utiÄu na svakodnevni život deteta i kada nijedna druga terapija ne daje rezultate.
Osim ovih osnovnih osobina deca sa ADD/ADHD - om su Äesto i radoznala, osetljiva, trenutna osećanja dominiraju njihovim rasuÄ‘ivanjem pa su sklona preteranom reagovanju, voÄ‘eni su momentom, Äesto imaju loÅ¡ rukopis, dosaÄ‘uju se, imaju ekstremna kolebanja energije i radnih sposobnosti, zaboravni su, imaju loÅ¡ osećaj za vreme, poneki su i egocentriÄni…
Uz ADD/ADHD idu Äesto i drugi problemi u uÄenju kao i disleksija, disgrafija, diskalkulija pa je pravovremena inervencija od velikog znaÄaja…