Disfazija je razvojni jezički poremećaj koji se ispoljava u vidu nemogućnosti razvoja govora i jezika koji nije uslovljen oštećenjem sluha, sniženim intelektualnim sposobnostima, cerebralnom patologijom, emocionalnim poremećajima ili teškom socijalnom deprivacijom.

Postoje dva tipa razvojne disfazije:

      1. ekspresivni tip (dete ne govori ili govori ali su prisutne izrazite nepravilnosti ali ono razume govor),
      2. receptivni tip (dete ne razume govor i samim tim nije u mogućnosti da ga produkuje).

-Kod razvojne disfazije ekspresivnog tipa razvoj neverbalne komunikacije se odvija nesmetano. Deca mašu, šalju poljupce, osmehuju se osobama koje prepoznaju… Njihova imaginativna tzv. “kaobajagi” igra je očuvana. Deca imaju potrebu da komuniciraju sa drugima i traže interakciju, a nedostatak govora kompenzuju gestovima.

Poremećaj se manifestuje:

  • odsustvom sposobnosti produkcije reči ili njihovom zamenom do druge godine,
  • odsustvom sposobnosti formiranja rečenica od dve reči do treće godine,
  • razvoj rečnika je ograničen, a u govoru uglavnom koriste mali broj opÅ¡tih reči,
  • sposobnost govora je veoma ograničena,
  • naruÅ¡ena je tečnost govora,
  • rečenice su uprošćene, uz izostavljanje ili pogreÅ¡nu upotrebu predloga,
  • zamenica, članova, padeža i vremena,
  • deca imaju poteÅ¡koće prilikom prepričavanja događaja(ne mogu da odrede Å¡ta ide pre a Å¡ta posle),
  • izgovor glasova je takođe veoma nepravilan.

-Kod razvojne disfazije receptivnog tipa razumevanje govora je ispod očekivanog nivoa za mentalni i kalendarski uzrast deteta.

Poremećaj se manifestuje:

  • neodazivanje na ime do prvog rođendana (bez upotrebe neverbalnih poruka);
  • nesposobnost da se do 18. meseca identifikuje nekoliko prostih predmeta;
  • nesposobnost da se do druge godine izvrÅ¡e prosti nalozi;
  • ozbiljan zastoj u razvoju ekspresivnog govora uz abnormalnost u produkciji glasova;
  • nesposobnost razumevanja gramatičkih struktura;
  • ponavljanje jezika koji se ne razume;
  • odstupanja u socijalnom razvoju;
  • visok nivo udruženih socio-emocionalnih poremećaja i poremećaja ponaÅ¡anja;
  • hiperaktivnost i poremećaj pažnje u vidu hipervigilnosti;
  • anksioznost i hipersenzitivnost.

Dijagnoza

Možete posumnjati da vaše dete ima razvojnu disfaziju ako: ima usvojen mali broj reči kojima zna značenje, slabo razume govor okoline i nerado govori, koristeći često „sopstveni jezik“ ili gestikulaciju u komunikaciji sa okolinom. Najvažnije je što ranije uočiti navedene smetnje i dete odvesti na pregled logopedu koji će na osnovu anamneze i detaljne opservacije proceniti koji i kakav tretman treba primeniti. Veoma je važno da roditelji na vreme uoče kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju i obrate se stručnjaku, jer je ispravna dijagnostika i rani početak tretmana među presudnim faktorima za pravilan razvoj govora kod deteta.

Lečenje

Disfazija je veoma kompleksan govorno-jezički poremećaj koji ponekad zahteva višegodišnji rad sa detetom, mnogo strpljenja sredine i roditelja jer je dinamika napredovanja različita i uslovljena brojnim faktorima i disfazična deca nisu u stanju da spontano ovladaju jezičkom strukturom. Kod svakog deteta programom tretmana prati se prirodna dinamika razvoja govora tako da ono prolazi kroz sve razvojne faze do potpunog ovladavanja svim strukturama govora i jezika. Logoped radi na ranoj govornoj stimulaciji, na javljanju i razvoju govora, na bogaćenju rečnika, na njihovoj funkcionalnoj upotrebi, na razumevanju govora i na mnogim drugim aspektima govorno-jezičkog razvoja. Logopedski tretman podrazumeva rad ponavljanjem kraćih reči i zvukova najpre kroz onomatopeju (oponašanje glasova iz prirode), zatim kroz imenovanje osoba i predmeta iz okruženja sve do pevanja pesmica i rad na formiranju pravilnih, gramatički ispravnih rečenica.

Dislalija je artikulacioni poremećaj koji se karakteriše poremećajem izgovora određenih glasova kod osoba sa očuvanom inteligencijom, dobrom inervacijom govornih organa i urednom jezičkom razvijenošću.

Poremećaji izgovora ili poremećaji artikulacije manifestuju se u vidu:

  • omisije (izostavljanja) glasova-dete će reći „oda” umesto „voda”,
  • supstitucije (zamenom) glasa nekim drugim glasom-dete će reći „tuća” umesto „kuća”,
  • distorzije (neispravnom izgovoru) glasova-glasovi postoje i izgovaraju se ali je njihov kvalitet nezadovoljavajući, npr. grleno „r”.

Uzrok dislalije može biti poremećaj u anatomiji artikulatora govora, kao npr. kratak jezik, slabije pokretan jezik, velik i zadebljan jezik, poremećaj vilice i zuba, rascepi usne i nepca, druge malformacije vilica i jezika. Kod takozvanih otogenih dislalija, najčešće je poremećaj uzrokovan oštećenjem sluha. Gubitak sluha negativno utiče na usvajanje govora. Blaži gubici sluha mogu uzrokovati samo oštećenje izgovora, dok jači oštećuju i govor i jezik, a ne samo artikulaciju. Kod njih može biti poremećen glas, ritam, intonacija i gramatika.

Sekundarni uzroci su oni u koje spadaju psihološki i socijalni faktori, kao što su npr. loš govorni uzor (gde dete uči govor od svoje okoline, poprima njegove loše i dobre strane što se tiče izgovora), infantilni govor (dete naprosto odbija odrastanje, usled emocionalnih sukoba ili porodičnih konflikata, pa se i dalje služi govorom neprimerenim za njegov uzrast), socijalna zapuštenost ili nedovoljna stimulacija deteta, roditeljski perfekcionizam, bilingvizam, zaostajanje u intelektualnom razvoju.

Tipovi artikulacijskih poremećaja su sledeći:

Sigmatizam (sigmatismus) je naziv za neispravan izgovor glasova s, z, c, š, č, dž, đ. Kod male dece najčešće se radi o ispuštanju (omisiji) i zameni (supstituciji) tih glasova, a kod odraslih o iskrivljenom izgovoru (distorziji). Lateralni sigmatizam je za slušaoca najneprijatnija vrsta sigmatizma. Nastaje u toku razvoja zuba kada dete zbog gubitka sekutića postavlja jezik sa strane (lateralno), tražeći oslonac na pretkutnjacima. Ako i posle izrastanja sekutića ostane isti mehanizam stvaranja glasova, rezultat je lateralni sigmatizam koji treba rešavati govornom terapijom.

Rotacizam (rotacismus) je naziv za poremećen izgovor glasa r. Ovaj poremećaj je najčešći posle sigmatizma, a karakteriše se izostavljanjem, zamenom i iskrivljenim izgovorom. Ako izostavljanje i zamena glasa r potraju i nakon treće godine potrebno je potražiti pomoć otorinolaringologa, fonijatra ili logopeda.

Lambdacizam (lambdacismus) je poremećaj izgovora glasa l i lj.

Kapacizam (kapacismus) je poremećaj izgovora glasa k.

Gamacizam (gamacismus) je poremećaj izgovora glasa g.

Tetacizam (thetacismus) je poremećaj izgovora glasa t.

Deltacizam (deltacismus) je poremećaj izgovora glasa d.

Tetizam (thetismus) je govorni poremećaj kod kog veći broj suglasnika prelazi u d ili t i predstavlja znatno ozbiljniji poremećaj od dosad nabrojenih. Tu se može raditi o ozbiljnim poremećajima u centralnom nervnom sistemu.

Etacizam (ethacismus) - je naziv za poremećaj vokala E, koji je ujedno i jedini vokal koji može biti poremećen u sklopu tzv. funkcionalnih dislalija.

Dislalija je i najčešći poremećaj artikulacije, ali kao i ostali zahteva tretman i ozbiljan pristup u njenom prevazilaženju.

Dete bi do svoje pete godine trebalo da savlada izgovor svih glasova, ali je razvoj artikulacije moguće pratiti i kroz norme znatno pre tog perioda i reagovati u slučaju većeg odstupanja, odlaskom na kontrolni pregled kod logopeda.

Uzrasne norme spontanog nastajanje glasova kod dece:

Uzrast u godinama Izgovorne norme
1-2 A, O, E, M, P, B
2-3 I, U, J, T, D, K, G, N, NJ, V, F, H
3, 6-4 S, Z, C, Ć, Đ,
4-5 Š, Ž, Č, DŽ, L
5-6 LJ, R

Česta je zabluda roditelja da će deca sama da nauče da izgovaraju određene glasove, da samo treba da prođe vreme i da nema potrebe da se ide kod logopeda.

Međutim, pravilna artikulacija zahteva precizno postavljanje, vremensko organizovanje, precizno usmeravanje vazdušne struje, pravac i snagu artikulatora. To su kompleksne aktivnosti, pa je za testiranje i ispravljanje nepravilne artikulacije potrebno vrlo kompleksno stručno znanje.

Lečenje dislalije sprovodi se odstranjenjem uzroka poremećaja govora, ako je to moguće (npr. hirurška korekcija rascepa nepca, vilice, i dr). Ako se uzrok ne može odstraniti ili nije poznat, lečenje se sastoji prvenstveno od govornih vežbi. Potrebno je naglasiti, da neusmeravanje pažnje na postojanje problema, u ovom slučaju poteškoća u izgovoru, i pravovremeno neuključivanje u terapiju, može se kasnije negativno odraziti na sposobnost usvajanja i savladavanja veština čitanja i pisanja deteta.

Afazija je gubitak ili poremećaj već stečenih jezičkih sposobnosti prouzrokovan povredom na mozgu. Povrede na mozgu posebno često nastaju kao posledica moždanih udara, ali se mogu javiti i kao posledica fizičkih povreda, tumora, demencija, infektivnih oboljenja mozga i usled drugih razloga.

U zavisnosti od toga koji deo mozga je povređen i koje jezičke sposobnosti su oštećene, izdvaja se nekoliko osnovnih tipova afazija:

  • Broca - ina afazija (motorna) - Retko se javlja u čistoj formi i tada je reč o vrlo uskoj i preciznoj moždanoj leziji. Broc-ovu afaziju karakteriÅ¡u: redukcija govornog izraza, osoba razume govor, može da čita u sebi ali ne može da se izrazi govorom, govor je nefluentan i isprekidan, dizartričan, negramatički organizovan i telegrafski. Poremećeni su: čitanje na glas, pisanje, ponavljanje. Pacijent je svestan stanja i to mu smeta. Kod motorne afazije bolesnik razume sve Å¡to mu se govori ili čita. Razumevanje govora je sačuvano, ali onemogućen je spontani govor tj. govorno oblikovanje misli. Teže oblike motorne afazije označava i nemogućnost izvođenja svesnih, namernih pokreta govornim organima. LakÅ¡e oblike motorne afazije obeležava otežana verbalizacija, usporeni govor (bradilaličan), izražavanje vrlo kratkim rečenicama (telegrafski stil). Rukopis mu je težak, često puta i nespretan. Motornu afaziju dosta često prate oduzetost desne strane tela, oduzetost artikulacijskih organa, Å¡to joÅ¡ viÅ¡e otežava sliku bolesti i usporava rehabilitaciju.
  • Wernicke - ova afazija (senzorna) - takođe se retko javlja u čistoj formi. Primarno je prisutan poremećaj razumevanja. Ovde treba napomenuti da se ne radi o smanjenju nivoa opÅ¡te inteligencije. U ovom slučaju poremećaj razumevanja karakteriÅ¡e to da pacijent : ne razume govor, ima fluentan i dobro artikulisan govor, sintaksa je očuvana, ali je opÅ¡ti utisak da je govor isprazan, čitanje na glas, ponavljanje i imenovanje takođe su otežani. Kod senzorne afazije bolesnik nema problema s govorom, ali nedostaje smisao govora pa ni sam bolesnik ne zna Å¡ta je zapravo rekao. Nerazumevanje govora, svoga i tuđeg, rezultuje upotrebom besmislenih reči (neologizmi) i njihovom pogreÅ¡nom upotrebom tj. ispremeÅ¡tanjem slogova u rečima (parafazija). Sam govor je moguć, ali takav bolesnik često mnogo govori (često kažemo da je logoroičan), ali, nažalost, bez smisla i nerazumljivim rečnikom. Tu se često javlja i problem s čitanjem. Pacijent nije svestan svog stanja.
  • Konduktivna afazija - (tzv. senzo - motorina) nastaje kao posledica prekida anatomskih veza između senzornih i motornih delova mozga. Karakteristike ove afazije su: govor je uglavnom fluentan, dolazi do poremećaja imenovanja, nemogućnost ponavljanja reči, razumevanje delimično očuvano, čitanje moguće u sebi, ali ne i na glas. Pacijent je obično svestan problema i pokuÅ¡ava se ispraviti.
  • Globalna afazija - radi se o najčešćoj formi afazije. Uglavnom se javlja kao posledica infarkta mozga posle začepljenja glavne grane arterije cerebri medije. Karakteristike su: pacijent ne govori, ne razume govor, ne čita, ne piÅ¡e, ne ponavlja reči, ne imenuje viđeni predmet.

Lečenje

Neophodno je da se što pre traži pomoć logopeda koji će nastaviti u bolnici već započetu terapiju ili će je tek započeti. Bilo bi dobro početi što ranije, jer čekanje negativno deluje na rezultat i trajanje terapije. Može se reći da je rehabilitacija skoro nezamisliva bez saradnje porodice, koja mora biti stalna, uporna, bez prekida, što nije lako, jer rehabilitacija traje godinama. Članovi porodice sa bolesnikom moraju ponavljati ono što je radio kod logopeda i pomagati mu u savladavanju pismenih i usmenih zadataka.

Disleksija je poremećaj u učenju - poremećaj čitanja i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha, adekvatne motivacije i ostalih povoljnih edukativnih, psiholoških i socijalnih uslova.

Poremećaj veština čitanja ogleda se u tome da se često izokreću slova ili reči dok se čita ili da se ne primećuju određena slova ili reči. Disleksija može da bude nasledna, ali i ne mora biti.

Kao uzrok nastajanja disleksije navode se genetski faktori i faktori sredine, mada u nekim slučajevima i porodica ima veliki uticaj na nastanak disleksije. Ona se često javlja kod osoba koje su hiperaktivne i imaju slične poremećaje i probleme sa brojevima. Može da se javi u odrasloj dobi kao rezultat povrede mozga, moždanog udara ili demencije. Mehanizmi koji su u osnovi disleksije predstavljaju probleme u mozgu u obradi jezika.

U ranom detinjstvu, simptomi koji se povezuju sa kasnijim dijagnozama disleksije uključuju odloženi početak govora, teškoće razlikovanja levog od desnog, teškoće sa pravcem. Zajednički mit usko povezuje disleksiju sa „pisanjem u ogledalu” i čitanjem slova ili reči unazad. Deca školskog uzrasta sa disleksijom mogu da ispolje znake teškoće u identifikaciji, generisanju sličnih reči ili brojanju slogova u rečima - od kojih oba zavise od fonološke svesti. Teškoće sa pronalaženjem reči ili imenovanjem stvari takođe su povezane sa disleksijom. Problemi i dalje postoje u adolescenciji i u odraslom dobu i mogu da prate teškoće sa sumiranjem priča, učenjem napamet, čitanjem naglas ili učenjem stranih jezika. Odrasli sa disleksijom često mogu pročitati neki tekst sa dobrim razumevanjem, iako imaju tendenciju da čitaju sporije od drugih.

Deca sa problemom disleksije ispoljavaju ispodprosečna i loša postignuća na testovima, imaju lošiju pažnju i koncentraciju na časovima. Dete oseća da nije u mogućnosti da koristi svoj pun intelektualni potencijal, što uzrokuje slabiju motivaciju za postizanje odličnog uspeha u školi.

Pravovremeno uključivanje u tretmane deci može pomoći u prevazilaženju problema. Utiče na njihovu motivaciju za postizanje boljeg uspeha, smanjuje otpor prilikom čitanja, povećava samopouzdanje.

Roditelji treba da budu podrška svom detetu i da ga motivišu, jer su oni važna karika na putu prevazilaženja problema.

Kod dece koja imaju poremećenu sposobnost čitanja javljaju se:

  • nemogućnost zapamćivanja slova,
  • česte zamene vokala unutar reči,
  • česte zamene slova koja su slična po obliku,
  • zamena slova koja su fonetski slična ( b-p, d-t, g-k, m-n itd),
  • čitanje slovo po slovo ili seckanje na slogove prilikom čitanja,
  • preskakanje kratkih reči (veznika, predloga),
  • preskakanje slova, reči i redova,
  • nepoÅ¡tovanje tačke, zareza,
  • sporo i nesigurno čitanje,
  • nerazumevanje pročitanog, zbog čega se javljaju i teÅ¡koće u donoÅ¡enju zaljučaka,
  • zamena, izostavljanje i dodavanje slova i slogova unutar reči ( on-no, je-ej, jabuka-bajka, vrata-trava).

Dijagnozu disleksije postavlja diplomirani defektolog – logoped, na osnovu detaljnog logopedskog testiranja. Dijagnoza disleksije se ne postavlja pre navršene detetove 9. Godine, nakon završene obuke ćiriličnog i latiničnog pisma.

Sa disleksijom (smetnjama u čitanju), često je udružena i disgrafija (smetnje u pisanju) kao i diskalkulija (smetnje u računanju).

Disgrafija je poremećaj koji se ogleda u nesposobnosti deteta da savlada veštinu pisanja. Ona se manifestuje poremećajem rukopisa, bez obzira na intelektualni potencijal deteta, a često je povezana sa problemom dezorijentacije.

Već u predškolskom uzrastu možemo predvideti da li bi dete moglo imati problem sa pisanjem i čitanjem, i to kroz ispitivanje glasovne analize i sinteze. Ako dete ne uspe da prepozna glas od sloga i ne uspe da spoji određene glasove u reč,moguće je da će imati poteškoće u pisanju i čitanju.

Pravilan govor je prvi uslov za sprečavanje poremećaja pisanja i čitanja. Važno je razviti pravilnu artikulaciju (izgovor glasova) njihovo razlikovanje po zvučnosti i mestu stvaranja, razviti pažnju i slušno pamćenje.

Posebno je važno da dete shvati svoju telesnu šemu i prostorne odnose: gore-dole, desno-levo, unutra-spolja, ispred-iza, ispod-iznad, u, na, pored, između. Prostorno-vremenski redosled je takođe bitan: razumevanje šeme dana, dana u nedelji, meseci u godini, godišnja doba. Stimulisati razvoj motorike prstiju: skupljanje sitnih predmeta sa stola pomoću dva prsta, konstruisanje raznih figurica i slika od štapića, koristiti papir i olovku -precrtavati, spajati tačkice, bojiti i docrtavati . Što je rečnik deteta bogatiji i razvijenija gramatička strana govora, veština pisanja i čitanja će se brže razviti.

Deca čiji je problem disleksija i/ili disgrafija često su intelektualno natprosečna, pa na svoj poremećaj mogu da reaguju povlačenjem u sebe, izbegavanjem čitanja i pisanja i drugih školskih zadataka. Iz tog razloga, treba dete na vreme odvesti kod logopeda, koji će proceniti vrstu i težinu poremećaja i uključiti ga u tretman.

Disgrafije su klasifikovane u 4 osnovne grupe: vizuelne, auditivne, jezičke i grafomotorne.

  • Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije, poremećaja vizuelne memorije, prostorne orijentacije i suženog opsega vizuelne percepcije. Najčešći simptomi su nedovoljno uočavanje razlika između slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene. Poremećaje prostorne orijenatacije naročito srećemo kod dece kod koje nije uspostavljena dominacija jedne polovine tela.
  • Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha kada i pored normalnog fizioloÅ¡kog prijema zvuka ne postoji auditivno diferenciranje fonema. Sposobnost auditivnog uočavanja razlika između akustički sličnih glasova uslov je za izgradnju jasne auditivne predstave tih glasova, pa ne raspolaže ni odgovarajućom auditivnom memorijom za njih. Auditivne disgrafije dolaze do izražaja u diktatu i u svim oblicima samostalnog pisanja.
  • Jezičke disgrafije u osnovi imaju patoloÅ¡ki jezički razvoj i patoloÅ¡ki nerazvijen govor. Sreću se obično kod učenika koji imaju razvojnu disfaziju. To su deca sa oskudnim rečnikom i izrazitim agramatizmom, čije poreklo nije dijalekatske prirode. U sličnu kategoriju spadaju i predÅ¡kolska deca s proÅ¡irenim artikulacionim smetanjama.
  • Grafomotorne disgrafije proističu iz nerazvijenih i nekoordiniranih grafomotornih pokreta ruke, koji dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu (ortografsku) stranu.

Dijagnozu disgrafije postavlja diplomirani defektolog- logoped. Dijagnoza se ne postavlja pre navršene devete godine života deteta.

Na osnovu simptomatologije, izrađuju se individualni planovi i programi tretmana za svako dete. Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma širok i uključuje vežbe : auditivne percepcije (razlikovanje, pamćenje, analize i sinteze glasova), vizuelnog pamćenja i razlikovanja slova, grube i fine grafomotorike artikulacije glasova, logomotorike, impresivnog i ekspresivnog govora, pisanje štampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje rečenica, zatim diktat, prepis i slobodan sastav.

Diskalkulija predstavlja teškoću u formiranju matematičkih relacija i operacija. Može da nastane kao posledica disharmoničnosti u razvoju misaonih struktura i funkcija koje čine osnovu sposobnosti računanja ili kao posledica ozlede kore mozga.

Ovo stanje nije povezano sa nivoom inteligencije deteta i sa nastavnim metodama koje se koriste. Problem se javlja kod sposobnosti tumačenja numeričkih simbola i matematičkih operacija kao što je sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje. Dete koje pati od diskalkulije meša brojeve i znakove, i ne može da se bavi mentalnom aritmetikom ili da obrađuje apstraktne ideje. Ova deca imaju poteškoća sa rešavanjem domaćih zadataka. Diskalkulija se može definisati kao disfunkcija neuronskih veza koje obrađuju jezik brojeva, što će otežati procenu i obradu numeričkih informacija.

Postoje različiti oblici diskalkulije:

  • verbalna – dete teÅ¡ko usvaja matematičke izraze, odnosno matematičku terminologiju;
  • praktognostička - poremećaj sposobnosti manipulisanja sa stvarnim ili nacrtanim objektima;
  • leksička – poremećaj sposobnosti čitanja matematičkih simbola i njihovih kombinacija (zamena brojeva sličnih po izgledu, ogledalsko čitanje i pisanje dvocifrenih brojeva;
  • grafička – poremećaj sposobnosti pisanja matematičkih simbola. Pisanje brojeva u suprotnom smeru, izostavljanje, premeÅ¡tanje ili dodavanje brojeva, pogreÅ¡no pisanje znakova;
  • ideognostička – poremećaj sposobnosti razumevanja matematičkih pojmova i računanja u sebi;
  • operacijska (anaritmetrija) – poremećaj sposobnosti izvođenja računskih radnji. GreÅ¡ke se ogledaju u zamenjivanju jedne računske radnje nekom drugom.

Diskalkulija se ne može u potpunosti izlečiti, ali se uz pomoć kvalitetne terapije, može postići značajan napredak. Roditelji, kao i stručna pomoć logopeda, jako su važni, jer što se diskalkulija ranije otkrije, šanse da se ona donekle uspešno sanira su veće. Zbog toga je terapija potrebna što ranije, a ne tek kada dete već krene u prvi razred. Logoped će pri proceni detetovih sposobnosti otkriti koje su veštine narušene i radiće se na njima da bi se poteškoće smanjile. Od slučaja do slučaja, zavise i individualne terapije, na primer, jedno dete može imati nekoliko oblika diskalkulije, ili može imati samo jedan. Naravno, što više oblika postoji, složeniji je proces dijagnostikovanja, kao i same terapije.

Pervazivni razvojni poremećaj karakteriše kvalitativno oštećenje recipročnih socijalnih interakcija i obrazaca komunikacije kao i oskudan, stereotipan, repetitivan repertoar interesovanja i aktivnosti.

U pervazivne poremećaje spadaju:

  • dečiji autizam,
  • atipični autizam,
  • Rett-ov sindrom,
  • drugi dezintegrativni poremećaj detinjstva,
  • hiperkinetički poremećaj udružen sa mentalnom retardacijom i stereotipnim pokretima,
  • Aspergerov sindrom,
  • drugi pervazivni razvojni poremećaji,
  • pervazivni razvojni poremećaj, nespecifikovan.

Pervazivni razvojni poremećaj karakteriše:

  • prisustvo abnormalnog ponaÅ¡anja
  • odsustvo pogleda, izraza lica i gestova adekvatnih socijalnoj situaciji,
  • nerazvijenost adekvatnog odnosa sa vrÅ¡njacima,
  • retka potreba za nežnošću i zaÅ¡titom od strane odraslih u stanjima uznemirenosti,
  • nesposobnost empatije sa drugima,
  • odsustvo socio-emocionalnog reciprociteta,
  • usporen razvoj ili potpuno odsustvo govora,
  • ograničeni, repetitivni i stereotipni obrasci ponaÅ¡anja, interesovanja i aktivnosti.

Autizam je pervazivni razvojni poremećaj sa karakterističnim oblikom patološkog funkcionisanja koji se manifestuje oštećenjem socijalne interakcije i komunikacije jezika, govora i mašte.

Autizam je bihejvioralni sindrom. Dijagnoza autizma se postavlja samo onda kada postoji skup od tri ključna tipa ponašanja:

  • abnormalni socijalni odnosi i socijalni razvoj,
  • nesposobnost razvijanja normalne komunikacije,
  • interesovanja i aktivnosti deteta su oskudni i ponavljajući.

Da bi se postavila dijagnoza , neophodno je da se sva tri simptoma javljaju zajedno, i to do 36. meseca života.

Neki od znakova autizma na ranom uzrastu mogu biti:

  • dete ne reagije na znak majke, neuspostavlja kontakt pogledom,
  • izostaje socijalni osmeh,
  • ne služi se gestom,
  • izostavlja brbljanje sve do 9 meseca,
  • ne reaguje na svoje ime,
  • ne izgovara nijednu funkcionalnu reč,
  • igra se sam,
  • ne igra se sa igračkama nego ih samo stereotipno vrti, ređa na uvek isti stereotipni način,
  • sa 2 godine ne gradi frazu od dve reči, ne govori ili je govor eholaličan,
  • ne reaguje na odlazak majke iz vidokruga,
  • na neke zvuke reaguje hipersenzibilno dok na druge ne reaguje,
  • pokazuje prisusutvo stereotipnih pokreta i repetativnih radnji (vrti se u krug, leprÅ¡a rukama).

Kako prepoznati znake autističnog poremećaja?

Izostanak kontakta pogledom, ponašanje prema ljudima kao da su predmeti, odustvo ponašanja usklađenog sa kulturnim normama, odsustvo empatije kao i burno, neprimereno reagovanje na promenu rutine su karakteristični znaci autističnog poremećaja.

Osim navedenih teškoća u socijalnim odnosima, teškoće sa jezikom predstavljaju drugu veliku grupu promblema. To su abnormalnosti govora tipa eholalije i metalalije (reči ili fraze koje dete ponavlja neposredno pošto ih je čulo ili danima kasnije), metaforičnog govora...

Treće područje koje omogućava rano prepoznavanje autizma jeste odsustvo maštovitosti, koje je vezano sa opsesivnim ponašanjem. Ova repetitivna ponašanja su upadljiva, rigidna i perseverirajuća.

Uz ove specifične simptome često postoji i niz nespecifičnih simptoma kao što su:

  • poremećaj ishrane,
  • poremećaj spavanja,
  • napadi besa (tantrumi),
  • autoagresivnost i agresivnost,
  • fobije.

Adekvatna stručna procena i dijagnostika problema su od presudnog značaja za planiranje adekvatnog individualnog tretmana i daljeg napredovanja deteta.

Prednost rane dijagnostike su:

  • mogućnost za ranu intervenciju i, samim tim, bolju prognozu,
  • iščekivanje dijagnoze povećava stres kod roditelja,
  • rana dijagnoza daje porodici priliku da se bolje upozna sa prirodom poremećaja,
  • porodica bolje razume potrebe i ponaÅ¡anje deteta.

Pojedini simptomi se ne javljaju kod svakog deteta ili nisu istog inteziteta zbog čega je potrebno terapiju prilagoditi individualnim potrebama svakog deteta.

Ako se krene rano sa intenzivnim, upornim programima edukacije i bihejvioralne terapije, može se pomoći detetu da dostigne određeni nivo samostalnosti, socijalnih i radnih veština.

ADD (Attention-Deficit Disorder) je neurorazvojni poremećaj pažnje.

Deca sa ADD-om ispoljavaju 3 osnovne karakteristike u ponašanju:

      1.Selektivna pažnja i memorija

      - Odlično mogu da se fokusiraju na nešto što je njima zanimljivo ili u situacijama koje su nove i interesantne ali imaju izrazito lošu koncentraciju kada treba da obavljaju svakodnevne, posebno školske aktivnosti. Ovoj deci selektivna je i memorija. Od pročitanog teksta ona obično zapamte stvari koje većina dece ne zapamti, ali propuste da memorišu ono što drugi memorišu. Pamte ono što je njima interesantno, a ne ono što je potrebno da zapamte.

      2.Rasejanost

      - Lako ih omete bilo koja spoljašnja stimulacija ili neka ideja koja nema veze sa zadatkom koji obavljaju.

      3.Impulsivnost

      - Reaguju bez razmišljanja.

Mnoge osobe sa ovim poremećajem su povučene, letargične koje žive u svom svetu; sklone su dnevnom sanjarenju, veoma su senzitivne, a zbog nerazumevanja okoline postaju anksiozne s niskim samopoštovanjem. Budući da ta deca u nedostatku hiperaktivnosti nisu problematična za okolinu, ADD se uglavnom otkriva tek kasnije, u tinejdžerskom uzrastu, kada postane upadljiv neuspeh u školi, što može rezultirati njihovim niskim samovrednovanjem. Iako je očito da taj neuspeh nije posledica manjih intelektualnih sposobnosti, oni sami često sumnjaju u svoju inteligenciju.

ADHD (Attention Deficit and Hyperactivity Disorder) predstavlja deficit pažnje i poremećaj hiperaktivnosti kod dece i odraslih. Hiperaktivnost je preterana aktivnost koja nije primerena situaciji.

Deca sa ADHD sindromom pokazuju različite znake poremećaja pažnje i impulsivnosti. ADHD je jedan od najčešćih hroničnih poremećaja kod dece. Prema istraživanjima Američke akademije za pedijatriju 4-12% dece školskog uzrasta imaju ovaj sindrom, a kod dečaka se javlja čak tri puta češće nego kod devojčica.

Simptomi ovog poremećaja podudaraju se sa tipičnim ponašanjem dece u ranom uzrastu, a ovo stanje postaje nauočljivije tek u trenutku polaska deteta u vrtić ili školu.

Neki od simptoma su:

  • dete je u stalnom pokretu,
  • dete je često uznemireno,
  • dete ne izgleda kao da sluÅ¡a ono Å¡to govorite,
  • dete se veoma bučno igra,
  • dete često prekida ili upada u reč onom ko govori,
  • dete ne zavrÅ¡ava započete zadatke,
  • dete ima jako dobro percepciju i veliku moć zapažanja,
  • dete je izrazito znatiželjno, ne zanimaju ga povrÅ¡na objaÅ¡njenja.

Postoje 3 oblika ADHD sindroma:

      1.Kombinovani - obuhvata nedostatak pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost. Ovo je najčešći oblik ovog poremećaja.

      2.Hiperaktivno-impulsivni tip - obuhvata hiperaktivnost i impulsivnost, ali je dete uglavnom u stanju da zadrži pažnju na određeni sadržaj. Ova kombinacija poremećaja najčešće se otkriva još u predškolskom uzrastu i od nje pati oko 5% dece sa ADHD sindromom.

      3. Nepažljivi - deca sa ovim tipom poremećaja su uglavnom slabo aktivna. Ne ometaju aktivnosti na času niti drugu decu, pa često simptomi ostaju neprimećeni.

Ispravna dijagnostika jedini je prvi korak prema adekvatnom tretmanu. Dijagnostika ovog poremećaja nije jednostavna. Potrebno je vreme i trud multidisciplinarnog tima kako bi se utvrdilo da li postoji oštećenje, te u kojima područjima funkcionisanja deteta.

Za lečenje ADHD sindroma pre svega se savetuju psihoterapija kako individualna tako i porodična, sportske aktivnosti i učenje socijalnih veština, kao i rad sa defektologom na smanjivanju hiperaktivnosti i vililnosti pažnje. Stručnjaci su saglasni da se lekovi uvode tek kada su simptomi jako izraženi i utiču na svakodnevni život deteta i kada nijedna druga terapija ne daje rezultate.

Osim ovih osnovnih osobina deca sa ADD/ADHD - om su često i radoznala, osetljiva, trenutna osećanja dominiraju njihovim rasuđivanjem pa su sklona preteranom reagovanju, vođeni su momentom, često imaju loš rukopis, dosađuju se, imaju ekstremna kolebanja energije i radnih sposobnosti, zaboravni su, imaju loš osećaj za vreme, poneki su i egocentrični…

Uz ADD/ADHD idu često i drugi problemi u učenju kao i disleksija, disgrafija, diskalkulija pa je pravovremena inervencija od velikog značaja…