Dislalija je artikulacioni poremećaj koji se karakteriše poremećajem izgovora određenih glasova kod osoba sa očuvanom inteligencijom, dobrom inervacijom govornih organa i urednom jezičkom razvijenošću.
Poremećaji izgovora ili poremećaji artikulacije manifestuju se u vidu:
- omisije (izostavljanja) glasova-dete će reći „oda” umesto „voda”,
- supstitucije (zamenom) glasa nekim drugim glasom-dete će reći „tuća” umesto „kuća”,
- distorzije (neispravnom izgovoru) glasova-glasovi postoje i izgovaraju se ali je njihov kvalitet nezadovoljavajući, npr. grleno „r”.
Uzrok dislalije
Uzrok dislalije može biti poremećaj u anatomiji artikulatora govora, kao npr. kratak jezik, slabije pokretan jezik, velik i zadebljan jezik, poremećaj vilice i zuba, rascepi usne i nepca, druge malformacije vilica i jezika.
Kod takozvanih otogenih dislalija, najčešće je poremećaj uzrokovan oštećenjem sluha. Gubitak sluha negativno utiče na usvajanje govora.
Blaži gubici sluha mogu uzrokovati samo oštećenje izgovora, dok jači oštećuju i govor i jezik, a ne samo artikulaciju. Kod njih može biti poremećen glas, ritam, intonacija i gramatika.
Sekundarni uzroci su oni u koje spadaju psihološki i socijalni faktori, kao što su npr. loš govorni uzor (gde dete uči govor od svoje okoline, poprima njegove loše i dobre strane što se tiče izgovora), infantilni govor (dete naprosto odbija odrastanje, usled emocionalnih sukoba ili porodičnih konflikata, pa se i dalje služi govorom neprimerenim za njegov uzrast), socijalna zapuštenost ili nedovoljna stimulacija deteta, roditeljski perfekcionizam, bilingvizam, zaostajanje u intelektualnom razvoju.
Tipovi artikulacijskih poremećaja
Sigmatizam (sigmatismus) je naziv za neispravan izgovor glasova s, z, c, š, č, dž, đ.
Kod male dece najčešće se radi o ispuštanju (omisiji) i zameni (supstituciji) tih glasova, a kod odraslih o iskrivljenom izgovoru (distorziji).
Lateralni sigmatizam je za slušaoca najneprijatnija vrsta sigmatizma.
Nastaje u toku razvoja zuba kada dete zbog gubitka sekutića postavlja jezik sa strane (lateralno), tražeći oslonac na pretkutnjacima.
Ako i posle izrastanja sekutića ostane isti mehanizam stvaranja glasova, rezultat je lateralni sigmatizam koji treba rešavati govornom terapijom.
Rotacizam (rotacismus) je naziv za poremećen izgovor glasa r.
Ovaj poremećaj je najčešći posle sigmatizma, a karakteriše se izostavljanjem, zamenom i iskrivljenim izgovorom.
Ako izostavljanje i zamena glasa r potraju i nakon treće godine potrebno je potražiti pomoć otorinolaringologa, fonijatra ili logopeda.
Lambdacizam (lambdacismus) je poremećaj izgovora glasa l i lj.
Kapacizam (kapacismus) je poremećaj izgovora glasa k.
Gamacizam (gamacismus) je poremećaj izgovora glasa g.
Tetacizam (thetacismus) je poremećaj izgovora glasa t.
Deltacizam (deltacismus) je poremećaj izgovora glasa d.
Tetizam (thetismus) je govorni poremećaj kod kog veći broj suglasnika prelazi u d ili t i predstavlja znatno ozbiljniji poremećaj od dosad nabrojenih. Tu se može raditi o ozbiljnim poremećajima u centralnom nervnom sistemu.
Etacizam (ethacismus) – je naziv za poremećaj vokala E, koji je ujedno i jedini vokal koji može biti poremećen u sklopu tzv. funkcionalnih dislalija.
Dislalija je i najčešći poremećaj artikulacije, ali kao i ostali zahteva tretman i ozbiljan pristup u njenom prevazilaženju.
Dete bi do svoje pete godine trebalo da savlada izgovor svih glasova, ali je razvoj artikulacije moguće pratiti i kroz norme znatno pre tog perioda i reagovati u slučaju većeg odstupanja, odlaskom na kontrolni pregled kod logopeda.
Uzrasne norme spontanog nastajanje glasova kod dece:
| Uzrast u godinama | Izgovorne norme |
| 1-2 | A, O, E, M, P, B |
| 2-3 | I, U, J, T, D, K, G, N, NJ, V, F, H |
| 3, 6-4 | S, Z, C, Ć, Đ |
| 4-5 | Š, Ž, Č, DŽ, L |
| 5-6 | LJ, R |
Česta je zabluda roditelja da će deca sama da nauče da izgovaraju određene glasove, da samo treba da prođe vreme i da nema potrebe da se ide kod logopeda.
Međutim, pravilna artikulacija zahteva precizno postavljanje, vremensko organizovanje, precizno usmeravanje vazdušne struje, pravac i snagu artikulatora.
To su kompleksne aktivnosti, pa je za testiranje i ispravljanje nepravilne artikulacije potrebno vrlo kompleksno stručno znanje.
Lečenje dislalije sprovodi se odstranjenjem uzroka poremećaja govora, ako je to moguće (npr. hirurška korekcija rascepa nepca, vilice, i dr).
Ako se uzrok ne može odstraniti ili nije poznat, lečenje se sastoji prvenstveno od govornih vežbi.
Potrebno je naglasiti, da neusmeravanje pažnje na postojanje problema, u ovom slučaju poteškoća u izgovoru, i pravovremeno neuključivanje u terapiju, može se kasnije negativno odraziti na sposobnost usvajanja i savladavanja veština čitanja i pisanja deteta.